Knjiga Vilijama Montgomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, u kojoj piše o
burnim događanjima u našoj zemlji, pet meseci bila na cenzuri u Vladi
Sjedinjenih država
Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara
Piše: Piše: Vladan Dinić
Dok se pažnja dela javnosti i medija, posebno visokotiražnog „Blica“,
usmerila na knjigu Milroda Ulemeka Legije - REVOLUTION (Između razuma i srca) -
sa namerom da se kniga zabrani, na tržištu su se pojavile još, najmanje,
četiri-pet knjiga koje, sigurni smo, srpsku javnost neće ostaviti ravnodušnom.
Tu su „Politički lavirint devedesetih“, Borislava Jovića, eks
predsednika Predsedništva SFRJ, „Sećanja“ Radomora Markovića, bivšeg šefa RDB,
„Peti oktobar u RTS-u“, Milorada Komrakova, „Muhamed na Isusovom krstu“
(Politička ekonomija Islama) dr Dragana Veselinova...
Svaka od ovih knjiga, kad bude pročitana izazvaće barem brojne
nedoumice, ali... Tu je i knjiga koja je „najintigrantnija“ po - autoru.
Vilijem Montgomeri!
Nekadašnji ambasador SAD u Beogradu, pre toga bio je ambasador u
Bugarskoj (1997-2000), a od 2000. šef kancelarije za jugoslovenske poslove u
Budimpešti...
Dakle, čovek čija je uloga u događanjima u Jugoslaviji još neistražena,
ali svakako - značajna.
Pred čitaocima su, Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu i
knjiga „Kad pvacoje utihnu“ (u izdanju „Dan-Graf“ i Klub Plus) u kojoj su
opisani dramatični događaji od 2000. do 2004, pad režima Slobodana Miloševića,
ali i ubistvo Zorana đinđića.
Uz to, knjiga je, u nekim delovima, po sopstvenom priznanju autora,
„cenzurisana“... „Američka vlada je (pro)čitala rukopis (pet meseci) i
zatražila da izostavim neke delove koji još imaju oznaku tajnosti“. (Vilijam
Montgomeri u intevjuu „Nacionalu“)
Ipak, u onim delovima koji nisu „cenzurisani“ čitalac knjige neće moći
da se otme utisku da je bivši ambasador SAD, danas stanovnik Cavtata (i
Beograda) mnogo toga izostavio, ali je nagovestio da - zna, te sve to, pomalo,
posle prvog, površnog čitanja, izgleda kao da je ovom knjigom pokušao i da
pošalje nekome poruku. Kakvu i kome, to verovatno zna onaj ili oni kojima je
upućena.
O Zoranu đinđiću, s kojim se, barem tako piše u knjizi, često sretao i
bio kućni prijatelj, te da su se njihove porodice družile, „uz iće i pi?e“
govori biranim rečima o njegovim sposobnostima, ume?u, želji, demokratskom
opredeljenju... Ali, pišući o odnosima đinđić - Legija, američki ambasador je
dosta oprezan, ostavljajući čitaocu dilemu da još nije razjašnjeno zašto su
Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan uopšte pomagali Zoranu đinđiću?!
Posebno zanimljiv deo knjige je onaj o rušenju režima Slobodana
Miloševića, gde, gle čuda, nimalo nije krio svoj, možda presudni(?!) uticaj na
obaranje tadašnje vlasti, ali i zadovoljstvo kada je dugogodišni srpski lider
završio u Hagu.
Piše i o susretu sa Mirom Marković, suprugom predsednika Miloševića i
pismu koja mu je ona uručila. O njoj iznoszi ocenu, ali sasvim površno, uz
opasku da je „ona uverena da je njen suprug patriota“.
Montgomeri je otkrio, možda nenamerno (ili biće da je suprotno), da je
vode?u rolu u pripremi terena za isporučivanje Miloševića Hagu odigrao - ne
Zoran đinđić, već, ko bi rekao - Miroljub Labus, kome je ameri?ki ambasador
ponudio „šargarepe“ - otpisivanje dugova prilikom predstojećih pregovora sa
Londonskim i Pariskim klubom, ukidanje svih preostalih sankcija, obnavljanje
normalnih trgovinskih veza sa SAD i podršku Amerike i drugih država na
predstojećoj Donatorskoj konferenciji...
Dosta probranim rečima, Montgomeri govori o Čedomiru Jovanoviću, ali i o
Vladimiru Bebi Popoviću, nekadašnjem neprikosnovenom šefu Biroa za komunikacije
u Vladi Srbije, otkrivajući ono što se, inače, zna: da nisu bili u dobrim
odnosima, ali i da je na njegovo insistiranje Popović (silom?) napustio Biro...
Me?utim, ?ini se da ova knjiga, najve?u vrednost ima u tome što na
najbolji način predstavlja DOS, njegove udarne pesnice i to ko su, oni, zapravo.
U knjizi Milorada Ulemeka „Revolution“ ima na nekoliko mesta detalja
koji dosad nisu bili poznati, o kojima može da se vodi polemika, ali „crno na
belo“ Vilijema Montgomerija tek bi trebalo, vrlo pažljivo - izučiti.
Uz to, ima jedan „škakljiv pasus“, u kojem Montgomeri piše da je đinđić
u svom kabinetu dao Legiji 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka „da podeli
momcima“ za dobro obavljen posao u hapšenju Miloševića!?
Da bi, valjda, knjiga bila obimnija (ukupno 195 stranica) pisac je
srpskoj javnosti ponudio dva dodatka „A“ i „B“.
U dodatku „A“ - daje delove iskaza koji je svedok „Glavonja“ dao 7.
aprila 2003, a u odeljku „B“ delove kazivanja „izvesnog lika“ - pod imenom
„đura“, 28. marta tokom operacije „Sablja“?!
Ti iskazi, autoru su, iz nekog razloga bili - važni. Istina, oni nisu
nepoznati javnosti u Srbiji, kao ni ko se krije pod konspirativnim imenima
„Glavonja“ i „đura“, ali su pokazali nešto drugo: da su poverljiva dokumenta
curela iz tužilaštva, sudova, Vlade i da je, zapravo, čitav bezbedonosni sistem
Srbije bio bušan.
?ini se logi?nim pitanje: odakle amričkom ambasadoru dokumenta o
saslušavanju svedoka u akciji „Sablja“?
Recimo...
I, ko je ta dokumenta prosledio tamo gde im mesto nije?
Da li je bila potrebna ova i ovakva knjiga?
Naravno!
Jer, 5. oktobar, rušenje režima Slobodana Miloševića, „borba s
demokratskom tranzicijom“ je i dalje neistraženo područje i izazov za
istoričare i novinare - istraživače.
Ako ih u Srbiji danas uopšte ima?!
Ili, da li smeju da istražuju?!
Dobro je, međutim, što se sve više aktera petoktobarske revolucije (ili
puča?) „otvara“. Učesnici pišu knjige, daju intervjue, objašnjavaju,
komentarišu... Neko od njih ima svoje viđenje i svoju istinu, ali većina od
njih bi u tim spisanijima da malo propere svoju biografiju i, usput, ojača
svoju poziciju junaka u rušenju Miloševi?evog režima.
Iz knjige „Kad ovacije utihnu“ vidljivo je, barem sada, a bilo je ranije
- ko kosi, a ko vodu nosi.
Ovde je Vilijem Montgomeri, ambasador od glasa, najjače vojne sile na
svetu, važan, ako ne i najvažniji, učesnik u dovođenju sistema koji danas
imamo, otvorio, „Pandorinu kutiju“.
Jer, mnogi od lidera DOS-a su prikazani kakve ih nismo znali, ali je na
talonu postavljena i deoba karata kakva je tada bila. Ili, kako ju je video
ambasador najmoćnije sile sveta…
Rekao manje nego što zna
Pošten da budem - više sam očekivao od knjige „Kad ovacije utihnu“.
Montgomeri je rekao manje nego što zna. Mnogo toga je prećutano, ali,
između redova, može mnogo toga da se nasluti...
Posebno teško pada odeljak u kojem, opet ne baš direktno, gospodin
Montgomeri saopštava da je naša država srušena sa sto miliona dolara i par
spacijalnih mobilnih telefona „koji ne mogu da se prisluškuju“.
Da li je stvarno SRJ srušena sa tom sićom?
Ako jeste, to govori više o nama samima, a manje o američkoj
administraciji.
Bio sam ubeđen da više vredimo i mi i zemlja koje više nema…
Likovanje
Ono, čemu čovek, običan i prosečan čitalac kao ja, ali ne baš i
neobavešten, ne može da se otrgne, utisak je, svojevrsno likovanje ambasadora
SAD kad je ispunio zadatak, što milom, što silom, i gledao odlazak Slobodana
Miloševića preko Tuzle u Hag. Usput, obelodanio je i dugo skrivenu tajnu - ko
je snimao „pakovanje“ bivšeg lidera za Ševeningen i ulazak u helikopter
(američke tajne službe) i kako su te fotografije uopšte stigle u jedan
nedeljnik koji više ne izlazi.
http://www.svedok.rs/index.asp?show=74501
_______________________________________________
Sim mailing list
[email protected]
http://lists.antic.org/mailman/listinfo/sim
